The newest and finest editor of East Ethnia

Anybody who has read the post immediately below this one has seen the first contribution to East Ethnia by its newest editrix. It took a long time and one rotten film to bring her on board. And don't go thinking that the fact that we live together means that we always agree. Or always disagree.


Most people I talked to liked the movie Crash, some claiming it was the best movie they had seen on the topic of racism. I was, therefore, looking forward to seeing it but ended up being mostly appalled by cliches and wasted opportunities. (And of course by the fact that so many people see very differently from me; could it be that people are so eager to have this topic discussed that they will accept anything?! Or...what's wrong with me?!) The cast is excellent and the movie is well executed technically, but the story's plot, premises, and conclusions are much like many other Hollywood stories--superficial and ill-considered. Superficial is also the pretense of genre: the film wants to be a drama but ends up being an action movie--with surprises and twists galore.

Quick summary would be that several vignettes juxtapose several participants, white, black,
Latino, Asian and Iranian. Professional connections coexist with basic ignorance and lack of curiosity of each other's groups... and thus stereotypes prevail and fossilize. Closure is in the twists of action; what seems is not and what is good eventually gets spoiled. Great way to discuss race, right?!

Because of the TV-ish visuals, the movie has (too) many parallel stories, and consequently each story lacks depth. Perhaps the way the vignettes are connected is interesting and the irony is quite welcome, but several of the stories are cliches (Sandra Bullock's role, for example) and do not add much new--at least to somebody who knows and moves around the various communities this film tries to portray.

The superficiality of the plots and actions of Crash continues with the "magic twists", typical of Hollywood. One character realizes her past mistakes and, I suppose as a sign of repentance, grabs her maid and gives her a big hug, spontaneously and in a heart-felt way, but (now isn't that a bit too forward, Ms. WhiteGirl?!) one just wanders what their relationship is going to be like from now on? Best friends, closer than family? But it seems unnecessary to dwell on it because the movie does not seem to want to go there anyway, despite what the participants say: the whole film clamors to avoid discussing issues.

Because when something is so unrealistic and paradoxical, how does one discuss it? That lack of discussion goes hand in hand with superficiality, while present is also a solid chunk of cynicism. Cynical is not just the way in which the movie's brute turns hero while honest people turn murderous (and some even cowardly murderers), but how the various twists are left dangling...more mischievously, to surprise, than to raise any discussion points. How can a discussion proceed regarding the fact that the racist cop, who brutally humiliates a by-chance-pulled over African-American couple, then gets even to fight to save the woman's life? Even if we do not want to dwell on how this is possible, let's then just imagine how the experience has changed the two of them? We can imagine all we want but the movie is moving on: they are dropped from then on. Or, as in another case, how can we explain the change of heart in one of the most inclusive of the characters, somebody who almost stood up to his fellow cops for the sake of justice despite colour, but who at the end suddenly gets touchy and twitchy and commits a murder, which he then tries to conceal? How do we explain that twist of morality? Where does it come from? Well, the movie goes on because there are other plots to finish and we should suspend our disbelief.

Excited as I was to see a movie about racism, a very important topic in the US, I was utterly disappointed by yet another Hollywood product simply full of action, extremes, and in this case cynicism to the maximum.

Now my question is as follows: What feature movies (thus not documentaries, which abound) have been made that discuss race? I can come up with oeuvre of Mr. Spike Lee, Mira Nair's Mississippi Masala, which I enjoyed tremendously. There is always the good old To Kill a Mockingbird, but I'm looking for something more recent--80's onward. Anything there? Some movies address the topic a little bit: Matewan, by John Sayles, for example.



In 1975, Dick Cheney was not able to distinguish a plural from a Saxon genitive. The NY Times is still covering for him, correcting his grammar when they quote it. Any resemblance of this fact to any other is most likely a coincidence. Or a coincident's.


Magical realism

A friend sent along this text, which seems to be a little bit about Kosovo, with the message: "Ovo je op-ed piece iz danasnje Politike. Slobodan Antonić je profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. "Politika" znate sta je. U Minhenu 1937. nikad niste bili, ali evo prilike za ekskurziju." There are also insights into contemporary problems of skiing and parking. Oh, and sex. After a fashion.

Иза огледала

Отварање коверте са Ахтисаријевим планом у Србији је било праћено једном од најжешћих медијских кампања. По сто пута, из различитих уста и на различите начине, могли смо чути три ствари. Прво, да треба бити реалистичан, а реалност је таква каква јесте и ту се ништа не може. Друго, да морамо гледати оно од чега живимо, а да емоције и митове заборавимо, како нам се не би поновиле страшне деведесете. И треће, да су наши грађани спремни да иду даље, али авај, има неких политичара који покушавају да злоупотребе питање Косова, па подбуњују народ, као некада Милошевић.

Сви ови разлози нису сасвим неразборити и свакако да јавност има право да их чује. Али занимљиво је да сте на поједином медијима могли чути само њих, и више ниједне друге. Када човек гледа Б 92 или чита Блиц не може а да се не запита: „Добро, како им само не досади? Све једно те исто. Што бар мало не прошарају, онако, реда ради”?

Ипак, не може се спорити да је у тој унисоности било и лепих примера личне креативности. Мени се, рецимо, највише допао наступ једног од припадника ,,златне” београдске елите на Б 92. Он је хладнокрвно образлагао све по уобичајеном репертoару: „Морамо бити реалистични”, „наши грађани највише брину о стандарду”, „Косово је ионако изгубио Милошевић”, бла, бла... Али, када му је новинар поставио питање могуће поделе Косова, одједном се узбудио. „Не подела, али корекција граница свакако”! Јер, замислите ужаса, косовска граница иде до врха Копаоника! Тако би неки неопрезнији скијаш могао да се нађе очи у очи са „мултиетничком” и „мултикултурном” полицијом Косова. Морам рећи да сам се одмах и ја потресао. Ма, ко сме да квари одмор нашој НВО елити! Него, да ми лепо трампимо Прешевску долину и још цело Врање за те скијашке стазе. У тој ствари никако не смемо бити реалистички! У тој ствари не треба да гледамо од чега живимо! У тој ствари није Косово изгубљено још 1999!

Да, доиста ми је драг тај аргумент из реалистичности. Али, пробајте да неком од припадника наше НВО елите заузмете паркинг место. Једно једино паркинг место. Кажем једно, јер се ових дана челник неке од тих НВО похвалио да му је годишњи буџет 1,1 милиона евра, да има 27 запослених и 36 сталних хонорараца. За толики буџет и за толико запослених заиста треба много паркинг места. Али, замислите да сте му заузели само једно место. Шта мислите, колика је вероватноћа да вам каже: „Добро пријатељу, бићу реалистичан, шта је ту је, заборавимо прошлост, нема везе ко је први, нема везе шта је чије, пустимо знаке, пустимо право, остани где си и да заједно корачамо у европску будућност”! А колика је вероватноћа да вам каже: „Марш, бре! И ако се одмах не склониш, узећу дизалицу из кола да те научим памети”!

Да, баш волим тај аргумент из реалистичности. Не само у оној варијанти да „не може шут с рогатим” и да је нужно помирити се са јачим злом. Али, мој фаворит је ипак варијанта која гласи: „Ма какво зло, чим схватимо да тако и треба, биће нам лакше”! Јер, „то ионако није наше”, „ко је икада тамо био”, „за тим жале само попови и митомани”, „много су већи проблем редови пред страним амбасадама”, „тиме нам само чине услугу” итд. Али, када то наш НВО елитник говори, он заправо говори о себи. Док његова уста кажу „то ионако није наше”, његове очи одају да мисли „то није моје, баш ме брига”. Док његова уста кажу „ко је икада тамо био”, његове очи кажу „ја тамо никада нисам био, шта се мене то тиче”. Док његова уста кажу „за тим жале само попови и митомани” његове очи говоре „ја ионако мрзим попове, једна црква више или мање, свеједно ми је”. Док његова уста кажу „много су већи проблем редови пред страним амбасадама”, његове очи говоре „зар ја да чекам у реду због тог Косова, до врага с њим”! Он је изједначио „бити модеран”, са „мислити само на себе и мислити само на новац”. И сада покушава све нас да убеди да и ми треба да будемо „модерни”, па ћемо се добро осећати, као и он што се добро осећа.

Неко је већ отмицу Косова упоредио са силовањем. Силеџије су велике и јаке, несрећна девојка би још могла добити и батине ако се буде превише опирала и можда је стварно боље да се много не брани. Али, забога, како јој још поврх свега можете рећи: „Ма буди паметна, јесу силеџије, али богати су, утицајни, не смеш никако да поквариш своје односе са њима, не смеш се жалити. Мисли на своју будућност, мисли на то да треба сутра да постанеш део њиховог богатог и лепог друштва. Отплачи мало, па се врати. И насмеши се – као да ништа није било”! Да ли стварно може да буде – „као да ништа није било”? Је ли ви то озбиљно мислите са смешењем? Да момцима не падне на памет још који пут да се забаве на сличан начин? А шта тек да кажем о онима који на све то добацују несрећници: „Ма дај, сестро, немој да си конзервативна, момци ти само чине услугу, ти треба да си модерна, да уживаш у сексу, а нарочито треба да уживаш када се на теби испружи Главни Баџа, е онда нарочито мораш да дахћеш, стењеш и узвикујеш – То! То! Још! Још!”.

Да, Главни Баџа баш воли да је велики љубавник. Али, Србијо мила, ипак, не мораш због њега глумити. Слободно плачи. И најважније је да их све запамтиш. И оне који су се по теби ређали и оне који су навијали и добацивали. Јер, једнога дана...

Да, да. Једнога дана!

Политички аналитичар
Слободан Антонић